|
|
Post by cordon on Feb 10, 2012 3:18:00 GMT -5
...Na zalost knjiga je izisla u ogranicenom tirazu, financirali su je autori knjige, tako da ce je biti tesko nabaviti. Ja sam je tu neku vecer procitao.Posalo sam Miri Kovacevic-Stankovic tri Biziceve knjige u zamjenu za ovu...Morat cu vidjeti postoji li elektronsko izdanje, pa da bar neke dijelove mozete procitati...U prilogu mozete procitati jednu od prica pod nazivom POTKOVICA, koju je napisala Gordana Breberina-Mladenovic ( do sada je napisala dvije zbirke poezije i roman "Linije zivota" )....
POTKOVICA
Utrcah u kucu, roj pcela jurio je za kapljicama prezrele breskve koje su se cedile medju mojim prstima. Zalupih trosna ulazna vrata sto se klatise na zardjalim sarkama. Cela kuca zadrhta, tegle i flase zazvecase na ganjku sa straznje strane kuce i u tom se cu zveket metala o kamen. Pomislih neveselo, opet ta POTKOVICA. skiljila sam koji minut kroz odskrinuta vrata proveravajuci jesu li pcele odustale, dok mi pogled ne zakloni senka. Vidjeh djeda kako se saginje, klececi sa obe ruke uzima na dlan staru potkovicu. Jedan zrak sunca slomi se o nju i kao da me ubode posred zenice. Drzao je na dlanu kao dragocenost, a onda propinjuci se na prste kolko su to buce dozvoljavale, poljubi je i okaci o isti onaj zardjali caval o kojem je visila, cini mi se od kako znam za sebe, a otac je rekao jednom prilikom i duze. Utrcala sam brzo u gostinsku sobu i cekala....
Stari pod ugibao se pod trosnim korakom starca, pogrbljenog od godina. Jake vedje skrivao mu je obod sesira. Plavetnim pogledom, uvek u isto vreme, iz dana u dan, rezao je zrake sunca sto padase na moje lokne, i taj prizor, kao prva jutarnja kafa bi mu uvek izmamio osmeh, disao je duboko, kao da je hteo reci ,, pa da, nije mogla da ode , a da mi ne ostavi nesto sto ce me vazda sjecati na nju. Kao da sam moga zaboraviti...
Prilazio mi je dok sam sedela na tronoscu nadomak njegovog stolica prekrivenog otrgnutim parcicima drveta, rasutim po podu, kao da im je tu bilo i mesto. Nista nije ostavljalo utisak nereda, nemara. Kad bi dan usnio pravio je sebi nove gusle. Iz veceri u vece gledala sam dug korak sto je pruzao, do mesta gde bi spustio svoje postarelo telo. Sedao bi naspram mene koja sam cuteci tako iz dana u dan, godinama gledala istu scenu. Sigurna da svaki taj ponovljeni trenutak mu uzima zivot malo po malo, al da ne zali. Davao je sebe kroz secanja na nju, I kad bi se kroz neki minut vracao u stvarnost, svaki put ga je bilo manje. Hrapavim dlanovima poigravao se mojim nestasnim loknama, pokusavao da ih namesti verujem kao nekad njoj, a one nestasne kao i ja, vracale su se tamo odakle ih je uzimao. Kroz glasan smeh klimao je glavom , kao da je hteo da kaze,, ma isto tako je bilo, oka mi,, Digao bi pogled ka staroj izbledeloj fotografiji zene, cije lice nije imalo ni jednu boru, nemog svedoka prozivljenih godina, a kako je i moglo, uzeo je Gospod mladu. Dvakrupna oka boje cilibara, sa belim tackicama, kao zvezdicama, kao da su se poigravala sa onim ko je posmatra, pune usne boje trule tresnje, samo malo otkrivale su prelep niz, zuba dva niza bisera. Okruglo lice, kao pun mesec, uokvireno dvema krupnim kikama koje su pravile venac, iznad visokog cela. Pogledom sam pratila dekin, verujuci da takve kike su se mogle isplesti samo ako nije sekla kosu od rodjenja. Srecna tim saznanjem spustih majusnu ruku na njegovo rame...I kao daje znao i kao da je procitao moju misao rece....
...da dijete moje, imala je kosu dugu, gustu ko griva, krisom je pokusavala da je odreze, kad bih bio u polju, obuzimao me neki nemir, kao da sam very *friendly* personio da ce me uskratiti za ljepotu, trkom sam dolazio kuci i zaticao je ispred zrcala sa velikim skrarama kojim sam obrezivao lozu, ispustila bi ih ko oparena, spustala pogled ka podu i plakala. Njesam joj zamjera, gleda sam je kako satima se muci s njom u zoru dok se ne razdani, dijete je spavalo u kosari, a ona je rasplitala dugim prstima kiku po kiku...I sunce bi odavno ogrijalo, dijete bilo nepovijeno, gladno...Kroz bijelu nocnu kosulju, na mjestima dje su joj bile bradavice, povecavali su se vlazni krugovi, mljeko je nadolazilo, a ona je uzurbano, gledajuci dijete milosno kroz suze, plela i zatezala kosu meni za ljubav. Molila me pogledom da joj dozvolim da ih odreze, jer tako bi dijete prije namirila....ali ja sam zelio da to gledam iz jutra u jutro.Volio sam i kasno nocu da je gledam s ledja kako prepustena tom ritualu, izvija svoje tijelo, dok ih rasplice. Kao da sam znao da ce mi je Bog dragi
uzeti...morao sam je sacuvati u sjedcanju, onakvu kako niko nije.....
Kad bih isla kroz selo, uz tarabe su stajali ljudi i pratili zurni korak dok sam im odpozdravljala sa osmehom...cula bih...,, ma to je Kikina unuka, ista ona gle... Mirku je tesko to gledati...,, Obuzimala bi me tuga, jer kad bih nekog iz roda ili komsiju pitala za nju, odmahivali su glavom uz jedan dubok uzdah pun tuge i neverice uz ono ,,eh, dijete moje, Kika je bila...,, I to bi bilo sve. Oni koji su je dobro pamtili, ostajali bi zagledani daleko negde u proslost, ozarena lica govorili bi ,,ooo janje, Kika? Pa njoj nije bilo ravne...bila je ...jasila je konja bolje od svakog muskarca...,,
Jednog dana, krenula sam u trgovinu. Nebo su presvlacili tamni oblaci, a okasnila sam jer trebalo je djedu izneti deset kanti vode. Vreme je proletelo i kad sam krenula niz put pored groblja, nebo su pocele da rezu munje, a zatim se ono otvorilo. Nemajuci kud, sakrijem se medju paprat ispod jednog velikog kamena uz potok, gde su zene subotom uz smeh i posalice prale rubine. Gledala sam kako kapi kise spiraju sloj domaceg sapuna i voda penusa. Bockala sam mjehure prstom, a oni su se pod tezinom kise stvarali sve veci. Odnekud se zacu muski glas koji je psovao i kisu i Svetog Iliju i onda odmah molio Boga da mu prosti na poganom jeziku. Provirila sam iza kamena i ugledala starijeg coveka,starijeg i od mog djeda. Pozdravih ga glasno, a on se brecnu i sledece sto se culo, razbijanje stakla.Potom psovka ...,, j...ti caca mater, ko god da si, to je jedina piva koju sam kupio, a trgovina je daleko i kobi se sad vraca po drugu...,, Rekoh mu uz smeh, malo provirujuci ispod kamena ,, ma ja cu cica, samo da prestane kisa,,...Okrenuo se prvi put prema meni... I odjednom vise nije bio zacudjen sto se to desilo, odmahujuci glavom rece..,, pa da isti si vrag ko i ona sto je bila...,, a na pitanje ko, on rece besno, ,,Ko?Pa tvoja baba Kika...joj janje i ona se vazda tako sprdala sa mnom jos dok sam bio deran...Sad ce tebi cica sve ispricati....
Kika tako smo je zvali od misloste, imala je kosu dijete moje ko svilu, od kako se rodila vazda je mati cesljala na pragu kuce, a ona je mirno sjedila izmedju njenih skuta zagledana u daljinu. Inace, ime joj je bilo Kata, to znades...al niko to nije pominja. Cak i na zarukama tvoj djed kad je trazio njenu ruku od cace, tako je pita...,, ja bi uzo tvoju Kiku za vjernu ljubu.,,...I ostade Kika. A zivjeli su njeni tu, nadomak crkve..Bogo moj, ja mislim da smo svi mi derani isli u crkvu samo da bi nju vidjeli. Joj, pa ja znam janje, caca me je prvi put kandzijom cera da idem s njim...al kad sam je prvi put ugleda, bio sam spreman prije cace janje, i ceka ga na putu u najboljoj kosulji sto mi je mati spremila. I tako svi od reda iz mnogih sela, a bila je ponosna, stalno je zabacivala onom kosom. I svi smo se nadali, zagledace seu nekog od nas. Caca joj ima konje, djete, ona ih je vazda timarila, saputala je konjima na uvo...joj i sad vidim njen dlan sa malo cukra, i kako ih sladi ednog po ednog, isli su za njom ko kokosi. A niceg ti se ona nije bojala. Kad bi ednog zajahala, cerala ga je valjda srecom do sumraka, a mi derani, poslagani na drva, ko kokosi, glodali smo travku i zvakali je cekajuci kad ce proci prljugom natrag. Prvo bi u daljini vidjeli oblak prasine koji se uzdize...znali smo, ide ona. Projahala bi pored nas ko Sveti Ilija, ostali bi prasnjavi, al samo bi utapkali tu prasinu...jer je bila od nje, kako da ti to recem, bilo nam milo sve od nje.
Bilo ednom neko prelo u susjednom selu, ona se vec zadjevojcila...sjedi medju onima zenama i curama, mrsi konce onim prstima kanda se rodila time uposlena, sve joj islo od ruke. I tad ti je moja baba priupita svidja li joj se kakav deran iz sela. Ona na to kaze NE, a baba misli- ta svi ti navalili na nju kako ne, pa zar bas niko?- Ona ti jope NE. A mnogo je citala janje, pola sela nije znalo da ispise ono sto je ona mogla da ti isprica u jednom danu. A nije ti isla u skolu, nije to bilo ondak ko sad...al svejedno, ona je nekako znala, sami Bog zna ko joj je pribavlja teknjige i bajke, ja mislim da se tako to zvalo. I ona ti tad rece kako ona ima svoju bajku i da ce ona poci za onog ko joj donese potkovicu koju je izgubila jasuci Sarca prosle godine kroz Brzik. Zene ti se samo zgledase, pa je upitase, - el ta potkovica tolko vredna? -Ona rece da nije, al da taj koji joj donese tu njenu potkovicu, a ona je pozna...Njemu ce pripasti. Joj dijete moje, to ti se kao samo to vece spomenulo...a ja ti cijelu noc njesam oka sklopio, cak sam mislio i da podvalim, da nadjem neku staru potkovicu, pa da odem njenom caci na obraz. Al, bi me sramota, cjelo selo a i sire, samo je o tome saputalo...neki su se sprdali, mislim stariji...al mi derani, samo smo se gledali...I kako bi obavili posa po polju i stalama, tako bi trkom odlazili u sumu sa stapom, razgrtali lisce, otpale grane, trazili to parce kovanog gvozdja. Joj, od svakog oblutka sto bljesne nam se cinilo, POTKOVICA. Savladani od umora, sretali smo se kod potoka i tako ne pominjuci sto smo tu dje jesmo, malo bi danuli dusom i bez pozdrava odlazili, njesmo janje nista pitali edan drugog, njesmo se ni srdili edan na drugog, ta ko braca smo bili, gledali smo se ispod oka sramno, odmjeravali koji je ljepsi, koji bi bolje isa uz Kiku...ljubav prema Kiki nas je spojila jos jace. I tako prodje proljece, pa i ljeto. Na jesen smo vec odustali, jer svaki pedalj zemlje smo razrovali. Moj caca se ednom vraca kuci kroz sumu i kad je dosa jos s vrata je vikno ,,joj ljudi izgleda da su divlje svinje iz Kljucara presle amo kod nas...sto su napravile, Bogo moj...pa sve su razrovale...,, Ja sam se smija, znao sam da njesu svinje no mi...al bi me sram da recem, te cacu i mater ostavih u strau. I to vece rekoh samo da cu ranije leci.
Ma dijete mislim da jos nije ni svanulo, tako mi se cinilo da sam samo lega, kad cu cacu kako vice ..,,sinoc isprosili Kiku,,...Poskocio sam u krevetu, srce mi tuklo u grudima, ko veliki sat, njesam moga da udahnem, pripalo mi lose. Ucinilo mi se ko da cujem odnekud crkvena zvona, a njesam. Usa sam u kujnu, mati je varila vareniku, caca za stolom sjedio i mrvio kruzovnicu u zdjelu. Gleda sam na njegovom prstu zlatni obruc, svjedok sjedinjenja i odanosti mojoj materi. Uvati me tuga neka i htjedoh da povratim, mati mi pritrca jadna misleci da sam bolestan. Cijeli taj dan sam proveo u krevetu, ni kap vode njesam stavio u usta. Kad sam vidio kako mati brine, sjedeci kraj mene na stolcu preklopljenih dlanova na krilu, bi mi tesko, al sto sam moga. Pitala me ocu li k doktoru. Okrenuo sam glavu k zidu na kom je visila njihova vjencana slika, crno bjela...reka sam samo ,,Kika se udaje...,, Mati mi uz uzdah samo poljubi celo i ode iz sobe, na vratima je zastala gledajuci me ociju punih tuge. Nista nije rekla, a i sta bi. Da, janje moje tako je bilo.
A On...Mirko, tvoj djed..on nije ni isa da trazi potkovicu, bio ti siroma pa mislio i da je nadje, ko dabi ona za njega, nebi joj caca da...a bio je visok i ljep, radan, sam je stvara sto mu je trebalo. Isa janje taj dan u mlin, i posto nije ima kola ni konje, krene poprijeko kroz sumu, sa povecim dzakom na ledjima. A ima do mlina djete bas da se oda, mora je triput stati i odmorit malo. I tako ti on sjedne na edan panj i taj dzak pusti na zemlju. Pricao on poslje dijete...sjeo i umotao jedan duvan...izduvanio, tu u sumi, krio se od cace...I kad je kreno da podigne dzak i da ga zabaci na ledja, zakaci nesto i procepa dzak djete, i sva senica mu se prospe. Sto ti je moga? Vrati se kuci jope i uzme drugi dzak, ima je i on zakrpu al pomisli, izdrzace. Sakom je skuplja senicu i trpa u taj dzak. I tako, skupljajuci zrnje, vec kad je skoro sve skupio, malim prstom zapne o nesto ostro, i raskrvari odmah po dno nokta. Malo bolje pogleda to mjesto, razgrne sakom, kad ono potkovica djete moje. Kaze tad ga obueo takav strah da je neko vreme gleda u nju ko zacaran. Kroz glavu mu prosle sve seoske price, istinite i one sto su izmislili, prepa se ko mali deran. Dok je isa do mlina donio je odluku da ce potkovicu odnjeti njenom caci, okrenuti se i otici, jer ko bi nju njemu da...A mozda se i sprdala samo sa deranima.
Cijelu ti noc on nije oka sklopi, sjedio je na krevetu ko macak. U zoru je usto, uzeo prvu kosulju koja mu pade pod sake, ne uljepsavajuci se jer sto bi?Krenuo je pu njene kuceoborene glave...hodao je kaze, a kanda se vraca nazad. Kad je usa u njivo dvoriste, vec je sunce bilo previsoko...Kata je prala rubine u velikom loncu. Na skripu kapije, okrenula se i pogledala ga pravo u oci. U ruci je ima ptkovicu. Pruzio je prema njoj. Kaze da je njeno lice bilo crveno ko mak, niz celo su se slivale graske znoja. Nadlakticom je samo obrisala kapi, o skute sapinjave dlanove i prisla mu na metar. Iz stale se zaculo rzanje konja, kaze, ona je samo bacila pogled ka vratima, kao da ih je odatle mogla utisati, tiho sanula ssss...- I nastala je neopisiva tisina. Potkovicu nije ni gledala very *friendly* personeci je u njegovoj ruci. Gledali su se janje tako, dugo. To nam je poslije prica njen caca,I nista nije progovorila. Mirko se okrenuo samo pognute glave i krenuo natrag. Kad je vec odmaka od njene kuce, pola ure... zacuo je zurne korake, hodajuci bacio je pogled preko ramena...i vidio je Kiku. Rece,sva ozarena i nasmijana, zadihano mu je rekla ,,kazala sam caci, doci ces navecer,,, Kaze Mirko, gleda je u njene oci koje su molecivo cekale bilo kakav znak...U rukama jenervozno vrtio vlat trave, htjeo je da kaze da nece, jer bilo ga je sramota, sem svojih saka u zuljevima nije joj ima sto dati....Kao da jevery *friendly* personila, samo je odmanula glavom i rekla jos jednom vec u trku, vracajuci se nazad ,,cekacu te, dodji prije mraka, valja se,,...
I sto je moga janje moje...otisa je navece sam samcat, njen caca je bio neveseo, al prista je. I djete moje, ona ti je tako uredila tu malu kucicu i izrodila dvoje djece, casne...I njih dvoje su se voljeli janje ko niko. Al eto, nje nema...al janje eto tebe, i nemoj samo gubiti potkovicu....prica se i ti jases kaj ona.
Odoh djete, gle i oblake sam rascera pricom. Ajmo, mene ce moja baba ubiti... joj reci cu joj da sam te vidio, al bice nevesela jer ce znati da smo pricali o Kiki. Ona tako kad mi nema sto za prebaciti onda samo dobaci onako ...,, e pa da si nasa potkovicu...,, Tako je to janje moje, tako bilo....a i jeste dan danas.
Aj u zdravlje!!!!
|
|
|
|
Post by Cadjo on Feb 14, 2012 14:51:07 GMT -5
Nesvjesne da im je sudbinski samar još uvijek na leđima, malo se opustiše te kordunaške Srpkinje, a onda stigoše i devedesete godine dvadesetog vijeka. Mnoge kordunaške žene su na Kordunu, ali ih je dosta i po svijetu, u Srbiji ponajviše. Kao iz vedra neba, Kordun potrevi ratna munja i ponovo kordunaške majke staviše crne marame na glave, a taman su mislile da im neće trebati. Zadesi to ne samo one na Kordunu, već i one koje su sudbinski vezane s Kordunom. Sada već motorizovane, ali i s upregnutim konjima, sa sudbinskim samarom na svojim leđima sviše se sve te kordunaške žene u kolone, dolazeće - odlazeće, a one druge čekaju, zvjernjaju po tim crnim rupcima, ali teško prepoznaju svoje. Sve su iste, pa se i meni desi da se u nekoliko navrata obratim ženi sa crnim rupcom na glavi, koja je sjedila na prednjem traktorskom točku pognute glave i oslovim je mati, a onda vidim da nije moja, ali nečija jeste, kordunaška je, kolona je pristigla iz Topuskog nakon osam dana neizvjesnosti. Ostaci kuće porodice Samardžija u Slavskom Polju u kojima su i ugljenisani ostaci dvoje staraca Danice i Teše, koje su hrvatski «otadžbinski» bojovnici prethodno bacili u zapaljenu kuću Neke od tih kordunaških majki ne mogoše ostaviti svoj dom i grudu rodnu, pa sa svojim muževima ostaše i dočekaše vojsku novostvorene države Hrvatske, koja se zaklinjaše u «demokraciju», ali njeni vojnici krvoločno zgrabiše te jadne starice i zajedno s njihovim muževima baciše u plamen kuće, preklaše, ubišeeee... I tako, stigoše kordunaške žene Srpkinje u Srbiju, mnoge po prvi put, čule da Srbiju zovu majkom, a one jako dobro znaju šta znači njeno veličanstvo-majka. Naučene da trpe, mada mnoge već dosta emancipovane i školovane, prihvatiše bez pogovora modifikovani sudbinski samar i ponesoše ga uspravno i stigoše do Amerike, Australije, evropskih zemalja, Islanda, Afrike. Kolektivni izbjeglički centri u Srbiji bili su im prolazna stanica za duže «odmaranje», neke u njima i kosti ostaviše, a neke se na svoj Kordun vratiše. Sve one imaju svoju životnu priču koja je lično doživljena, ali je svima zajednički sudbinski samar koji je i osnovni moto ove knjige. Mit ili stvarnost, odumiranje ili opstanak kordunaške žene??? Oće li se ikad više čuti ovakav razgovor ili bolje reći monolog kordunaških žena po povratku sa sahrane, dok bauljaju niz brdo i izbjegavaju boravice i kupine na putu «...eto, spasla se jadna, bila je prava žena, bome se namučila u životu...», a onda, nakon kraće šutnje «...o Sovjaaa, bog te ne j..a, gledajdere one Milje kako se valja u bujadi sa Milanom ..., j..a mater svoju što je nije pop`o na drvo đe je napravio baš ljepu kućicu za nji` dvoje...joj es čula da su ljudi divanili njezinom ćaki da sruši tu kućicu, a on nije ćijo, nego je kaza njesam je ja ni pravjo, nek je ruši onaj ko je pravjo...»Teško da ćemo slušati nešto slično...a ta kućica me opet asocira na vilinski svijet i njhov boravak na drveću... Iz uvoda knjige `Kordunaska majka mit ili stvarnost`  |
|
