Post by Cadjo on May 5, 2007 17:16:33 GMT -5
Ovih dana trebala bi da se ostampa jos jedna kordunaska knjiga, a napisao je nas 'Doktor Banja'-Branko Krivokuca, sigurno ga se sjecate Vojnicarci, Krstinjcani, VreloUtinjcani 
...pa znam, znamo ga svi. 
Knjiga ce se zvati >Krive kuce KRIVOKUCE<, ima oko 200 stranica, a teme su prave Kordunaske...>Prelo i cijanje<...>Divan za divanom-cokanj za cokanjom<...>Svuda prodji-kuci dodji<...>Ciro-vlak<...>Mudrost i mudrovanje<...>Berba kuruza-zetva psenice<...>Krive kuce Krivokuce<...>Kopa cura vinograd<...i jos mnogo, mnogo kordunaskih 'pravih' tema.
Evo samo da vidite jedan dio teme o cemu i u kom stilu pise nas 'Doktor Banja' :
____________________________________________________
DIVAN ZA DIVANOM - COKANJ ZA COKANJOM
...................>>>>>>>>>>>>>>>>>Tu se zadesili naši : Milan , Jovan , Gnjatija , i sa njima baka Maja i ja . Vani je bila velika studen – ljuta zima.U peci se culo buktanje vatre i pucketanje bukovih i grabovih drva. Baka Marta nam natocila svakom po cokanj rakije. Rado smo pili rakiju iz caša i flaša , ali najsladje smo je gustirali iz tih cokanja. Nešto mi na pamet panu konoplje, nabijanje konopalja , tkanje i naša drma , pa kažem : Ajde Majo , molim te , ispricaj nam kako tece taj proces od sijanja konopalja pa do drme. I baka poce divaniti : Konoplje se posiju , pa kad izrastu pocupaju se , i povežu u rucice. Onda se mecu kiseliti u potok. Poslje toga se izvade iz vode i osuše.Iza toga se nabijaju sa stupom i tako se dobiju vlakna. Ta vlakna se provlace kroz grebenac da se dobije povjesmo i kudjelja. Onda dolazi vreme prela , na kojima se prede predja. Ondak je dolazila priprema za tkanje. Zato su potrebni : motovila , vita , prelja , cjevi i tara sa svim svojim djelovima. Na tari se tkalo. Tkanjem se dobivala drma. Drma se upotrebljavala za plate , gace , košulje , razne krpe , peškire i još za mnogo štošta.
E dok sam vam ovo sve izdivanila malo sam se umorila , a i nešto sam marodna pa idem odmarati. Još cu vam utociti dupljak rakije , jer vidim da je dobro srcete iz tih cokanja – pa vi nastavite divaniti – vi ste mladi , a i nikud vam se ne žuri po ovoj mecavi.
Od srca se zahvališmo našoj dobroj Maji , i poželjasmo joj laku imirnu noc , a mi nastavimo sa pravim kordunaškim divanom po onoj našoj izreci : ‘’ Ceno loce vareniku’’
B.- Gnjatija , dajde mi malo te tvoje škije da smotam jednu krdžu. Sad , kad je otišla Maja , možem i ja jednu zakabuliti. Sramota me , brale , pred njom.
J.- Išli , Glišo Stojakovic – naš kovac , i Miloš Mrkonjic , poklepati mlinski kamen Mili Loncaru u Kupljensko. Ondak , u ono vreme , nije bilo prevoznih sredstava , pa se upute pješke.Od Gaceša sela do kuce Mile Loncara ima , bogami , trinajst kilometara. Uprte oni torbe sa alatom na ramena i napred. Cim su odmakli nekoliko stotina metara Glišo rece : Ajde ti Milošu polako – stislo me – ja moram ici srati. Cucne Glišo iza neke rpe kamenja , i natrpa u svoju torbu puno kamenja. Ubrzo stiže Miloša i rece : Nešto mi nije dobro , jedva idem , daj molim te , ponesi i ovu moju torbu. Miloš , ništa ne misleci , zabaci onu tešku Glišinu torbu na rame , i podjoše dalje. Nakon nekoliko stotina metara vidi Miloš da ga Glišo zajeba , pa mu rece : Joj evo me zabolje želudac , nemožem više nositi ovu tvoju torbu. Tako je Glišo nosio tešku torbu skroz do Kupljenskog , i dobro se oznojio. Kad je Glišo izvadio ono kamenje – pitaju ga oni ljudi zašto je nosio to silno kamenje. Glišo im odgovori da mu je taj kamen potreban za poklepavanje i nadoštukavanje Milinog mlinskog kamena , jer veli : vi takvog u Kupljenskom nemate.Njemu je bilo najvažnije da ga po necem zapamte.
M.- Oboljeo stari Gmitar Kosic. Dobio veliku srackavicu – nikako je zaustaviti. Starac se sav osušio , jedva diše. Sinovi , Gojko i Rade , smišljaju što bi ucinili. Skupili se , u kucu , i rodjaci pa divane. Nema ništa treba ici po doktora. Došao doktor , pregledao Gmitra , prepisao neku medicinu , i veli : Davajte mu redovito ovaj lijek i suoparnu ranu. Ništa masno. Nemasnu prežganu župu , kiselo mljeko i jaja na oko. Ja cu doci obici bolesnika za tri dana. Kad je doktor došao , za tri dana , sinovi mu kazaše da je caca umro. Gojko divani doktoru : Gospon doktore , sve smo mu davali kako ste rekli , pa cak smo pokušali i ono , kako rekošte – jaja na oko. Vukli smo mu jaja , ali nikako dovuci do ociju. Kada smo ih dovukli do pupka – caca je ispuštio dušu. Sudbina ljucka – što se može?
B.- Gonila tetka Danca ljetos goveda u Milnovo brdo.Pritisla ljetna vrucina, obadi navalili na blago , pa se krave stadoše štrkljati. Tetka Danca teško skace za njima , sva se oznojila. Veterinar Vinko i njegov pomocnik Stevo sjede u ladu velikog dudica , veselo divane i piju hladni gemišt. Uživaju! Iz zajebancije poceše štrkljati tetkine krave vicuci : štr..., štr..., uuštr..., uuštr...! Nato se goveda još više razgoropade i udare u još jaci trk. Tetka se jako naljutila – a kako i nebi ?! , pa stade vikati iz sveg glasa : Jebali sve svoje ! Što mi to radite od blaga ? Provucnice jedne – nedate mira ni jadnom blagu. Da Bog da onjemili i ogluvili.Vinko rece Stevi , zacenut od smija : picka joj materina ovo je neka zla vještica. Istina doktore , divani Stevo , tako je to kad zadirkuješ našu Kordunašicu – dobiješ pravi obrisac – tako nam i treba .
G.- Mljajlo Krivokuca – Gico – naš komšija , ostao je još davno udovac. Odluci on pod stare dane da se oženi. Dovede babu Katu iz Jerosimica. Imala je ona , onda , pedeset godina stara. Opet je Kata bacila rubac i povezala povezacu. Eto , uzeli se oni , bez svadbe i miraza. Što ceš – pusta sirotinja. Jednog cetvrtka odu oni u Vrginmost na sajam , i kupe dva praseta. Gone oni prasce , a prasci ko prasci , skacu tamo-amo , teško ih smagati da idu pravim putem. Kata nije znala za Mljajlov špicnamet – Gico. Drži ona vrecicu sa kuruzima , ide pred prascima , baca iz šake kuruze da ih lakše usmjeri u željenom pravcu i mami ih vicuci : gic..., gic..., gic...! Mljajlo se podbaca šljakom i travelja za njima. Sramota ga što Kata tako mami prasce , jer komšije koji idu sa njima sve to cuju , pa se samo kese i zgledavaju. Zato Mljajlo viknu oštro : Kato ne laprndaj svašta ...jeba ti bok mater ...i onaj koji te meni dade pod stare dane. Jadna Kata , ni kriva – ni dužna , dobi dobar obrisac. Bilo pa prošlo , i Kata rodi blizance : curicu i deckica. Nadjenuše im ljepa imena : Dušan i Dušanka. Vala Bogu , nije u ona vremena bila rijetkost da žena rodi i poslje pedeset godina starosti.
B.- Ajd u zdravlje ...kuc ...kuc...kuc...živjeli Vi meni sto godina , pa ondak nek umre ko oce !
Odem ja kod svoje bake Zece u Malobovce. Nju smo zvali Zeca zato što je imala oci izrazito zelene boje , a pravo joj je ime bilo Anica. Naši Kordunaši su voljeli skoro svakome izmjeniti ime. Tako su govorili : Seja Brankova , Seja Jankova , Seja Živkova , Baca Pavlov , Braco Nikolin – ali nikako pravo ime.
Što ceš ti , Banja , jesti – pita me baka? Oceš li da tebi baka svari žganjce? Ljubi me i pipa po rebrima. Ma , kako si mršav , i malješan si.Baš si mi maci – moraš bolje jesti. Ocu bako žganjce , kažem ja , jer njesam bio još cuo za to jelo. I dela moja baka nešto oko špareta – mješa sa onom drvenom mješajicom – sva se jadna oznojila. Ubrzo donese pun tanjer bota makaruna. U prvi ma bio sam razocaran , pa joj kažem : Pa to je makarun bako ! Baka poklade makarun sa skorupom. Pošto sam bio gladan slatko sam smazao pun tanjer bakinih žganjaca.
Tako je to bilo kod nas na Kordunu – u jednom selu su istu stvar nazivali jednim nazivom , a u drugom drukcije. U jednom žganjci , u drugom makarun , pa cak u trecem palenta , u cetvrtom kacamak. Ili , u jednom selu su drljali , a u drugom su zubili. U jednom su imali sjenik , a u drugom šajer. Sve je to bogatstvo našeg kordunaškog divana !
J.- Anka Mikašnovic je bila naša podvornica u školi. Pored toga posla bavila se nekim citanjem , šaptanjem , copranjem , pa i vracarenjem. Mnogi su joj vjerovali – posebno žene. Kad nekoga što zaboli zvali bi Anku da ocita svoju litaniju.Kad oboli blašce , opet su skakali po Anku. Ona je rado cinila svoje usluge – nikoga nije odbijala. Dolazila bi , ocitala , odšaptala i izjevala svoje umjece – i vele odmah se stanje popravljalo. Govorila je : Jopet cu ja doci kad god bude trebalo – samo vi meni javite. Pa kad je bila tako umješna vjerujmo joj i mi. Neka živi naša Anka ! Popijmo za njeno zdravlje i dug život. Kuc..., kuc..., živjeli !
M.- Znate li kad je naš Petar Mrkobrad – Pepic služio vojsku ? Bilo je to za vreme Kraljevine Jugoslavije. Služio je pješadiju nedje u Srbiji – mislim u Leskovcu. Dobio on dopust u februaru. Dodje na željeznièku stanicu , i javi se na šalter da ovjeri objavu i da dobije kartu za putovanje. Pita ga blagajnik : do koje stanice putuješ vojnice? Pepic , onako sav smotan kakav je uvijek bio , nikako da se sjeti imena naše željeznièke stanice – nego rece Mrkobradi , a što je ime njegovog zaselka – ali Utinje Vrela , i mena naše stanice nije bilo u njegovom mozgu. Onda onaj blagajnik , neki dobar cojk , je vidio koga ima pred sobom , pa poce da nabraja željeznièke stanice – i kad rece Vrginmost , Petar viknu : to je ! Daj mi kartu do Vrginmosta , to je blizo moje kuce. Kad je doputovao do Vrginmosta , i sišao sa vlaka – snjeg je bio velik , ali šta ce – kuci se mora. Zagladi prugom i bogami se dobro ušvica dok je prešao dvanajst kilometara , koliko ima od Vrginmosta do Utinje Vrela. Davno su rekli : teško nogama pod ludom glavom.
J.- Naša se komšinica Petra uvijek pravila malo subenasta i tako se ponašala , ali je ona ustvari bila jako promocudna i mogla je mnoge komšinice nadmudriti. Kru u njenoj kuci nikada nije dobro izišao – bio je tvrd i dvekovan , pa su se žene potprdjivale sa njom i divanile : Petra kuva kru sa gujscom. To je ona cula i smijuci se tim tracevima odgovarala bi : pa kud bi ja sa svojom gujscom – kome bi je ostavila , kad se i onaj moj kutralo slabo oko nje šmuca. Znam ja bolje ukuvati kru od svake odnji , ali samo kad ja ocu i kad imam dobre nacve. One stare bile su odlicne , ali ih grunu brnjicom ova naša kezmica pa se razbiše. Ko ih šiša , njesu one pametnije od Petre – petim ja dosta toga. Znam ja ispeci i dobru bazlamacu i povcu kad mi Maja rodjakova donese sira i kiselog mljeka u rukatki. Bice varenike i kod nas. Naša šarava je otelila ljepog mošu. Cekam da moj Rade okrci onu andrljevinu sa drvljenika , pa da mi isklavura prave grabovine da mogu naložiti pravu vatru. A , treba mi i novi lopar da mogu ljepo ugurati kru u pekanu. Sve bi to bilo dobro da me ne boli glavurda – ma , nemam pravog svitka , pa me nažuljao škap noseci vodu. Eto , vidite da je Petra vredna i pametna žena.
G.- Marko Breberina , naš komšija iz Gaceša sela , bio je starac natprosjecne visine , ali što je najbitnije , imao je pravo gospodsko ponašanje i gospodsko držanje. Govorio je tiho.Nikad se sa nikim nije prerijecio. Svi su rado slušali Marka kad je divanio svoje doživljaje iz Amerike , gdje je radio u rudniku preko dvadeset godina. Ljudi su mislili da je taj njegov boravak u Americi utjecao na nacin njegovog ophodjenja , govora i gospodskog držanja. Ali , nije to to. On je rodjen takav. To je nasljedstvo , to se radja sa covjekom – nemože se to nauciti. Imao je Marko ženu Ješu. Jednom zgodom ona ga upita: O , Marko , da li kamen raste? Ješo , Ješo , kaže Marko – da kamen raste kolka bi naša kuca bila? Jer imali su malu kucicu napravljenu svu od kamena. Dakle , vidi se da mu Ješa nije bila krvna rodbina.
B.- U mom ranom djetinjstvu jako su me izmucili zubi. Kad sam bio u petoj godini cuvao sam goveda u Milnovom brdu. Zaboli me jedan kutnji zub , tako jako da nisam mogao durati. Odmah se sjetim našeg seoskog zubara cika Mirka Breberine. Teško se tih vremena dolazilo do ucenog zubara – doktora. Ali i ovaj naš samouceni doktor bio je pravi majstor za vadjenje zuba. Odmah krenem k njegovoj kuci , koja je bila udaljena oko dva kilometra. Nadjem cika Mirka u avliji. Nešto je tesao od drveta. Cim me ugleda odma me upita : što tebe , Banja , donese k meni ? Jako me boli zub cika Mirko – odgovorim ja. Bio je on cojk , koji je znao baratati sa djecom , i mi ga se nismo bojali kao nekih drugih ljudi. Sjedi ti Banja na onu klupicu u ganjku i malo se odmori , rece cika Mirko . Onda zovnu svoju ženu : Baba , o Milka – ajde nadji one moje klješte i metni ih da se iskuvaju , pa da Banji izvadim ovaj njegov zubic. Ništa se ti neboj – nece te ništa boljeti , i odma ce ti biti dobro. Za desetak minuta dodje Milka noseci u loncicu prokuvane klješte. Ajde , Banja , sjedi na ovaj tronožac , a ti bako pridrži Banji glavu. Tako to , cika Mirko , polako – smireno izvrši pripreme , i rece : zini Banja – baka Milka mi pridržava glavu , i zub bi za tili cas vani – nisam osjetio nikakve boli. Imao je Mirko rodjeni talent za te stvari. Naucio je vaditi zube kad je bio u zarobljeništvu u Njemackoj za vreme Drugog svjetskog rata. Izvadio je on meni pet zuba , i nikada nije bilo nikakvih komplikacija. Svaka mu cast !
J.- Evo , kako ste vi , Banja –tvoja kuca - , dobili špicnamet Korabani. Skupio tvoj djed Simo radnike da mu nasjeku drva za zimu. Simo ostavi sjekace da rade svoj posao , a sa kolima i konjima stane pred gostionu – i tu se sa društvom , bogami , dobro narolja. U neko doba ipak se sjeti da treba ici radnicima odvesti rucak. Odveze se kuci , i baka Maja metne u kola sve što je trebalo , pa i jedan veliki lonac pun skuvanog gra i korabe. Simo krene onako pokisao od rakije i pocera konje malo oštrije. U toj vožnji razleti se po kolima ona rana – lonac se prevrne i koraba i gra se proliju po kolima i putu. Od tog vremena vas prozvaše Korabani. Tvoga djeda Simu je , tom zgodom , baka Maja dobro izudarala sa nekim štapom – tako je Simo zapamtio prokladeni gra i korabu.
G.- Bilo je mašinanje šenice u Brdu selu. Od kuce do kuce dodjošmo i do Rade Tesle – Rajana. Kod njega smo uvijek rado dolazili. Imao je dobru rakiju , dobro jelo , a bio je gostoljubiv i dobronamjeran cojk. Skupilo se dosta mašinaca – decaka i cura – ma nemaju svi što raditi. Poce mašinanje. Radi se. Svi veseli. Raspoloženje na nivou. Rajan nebi bio Rajan da nesmisli kakvu šalu. Donese on neki svoj stari šešir i pušku , i veli : Sad cemo vidjeti ko je najbolji strelac – ko najbolje gadja ? Jacu ovaj šešir postaviti gore na onu trešnju , i gadjacemo sa sto metara daljine. Ko promaši placa litru rakije , a ko pogodi dobiva odmene litru rakije. Prizva on , k sebi Ðuru Bravarovog i njemu objašnjava – da niko ne cuje - : Ti ceš puniti patrone. Samo meci barut i nabi sa novinskim papjerom . Samo kad ti budeš išao gadjati – u svoju patronu stavi olovo. Tako ce svi promašiti. Stvarno Rajan zametnu zanimljivo takmicenje. Vecina promašuje – šešir ostaje na trešnji – a litra za litrom stiže na stol. Rajan veselo vriska i vice : Puška puce – litra stiže ! Eto , tako smo se ljepo proveli kod našeg Rajana. Svaka mu cast : mali cojk – ali veliko srce !
M.- Divane Boja i Dara. Lakoj tebi moja Bojo kad je tvoj Joja pravi majstor i sve zna naciniti – što ocima vidi taj rukama uradi. Samo se nešto postarao. A onaj moj mazgov Coja samo zna dobro cokanje prazniti – zato mu nema ravna. Pravo divaniš sestro. Svedno bi ja voljela da je moj Joja mladji , pa da i manje zna. Jedva smo izmlatili gra na guvnu. Napravio Joja prave grabove mlatce , ma ni zrno nije ostalo u komunama. Samo nam je voz gra zapo za stožinu pa se tuj nešto prosulo , jer njesmo voz sapeli pauznom. Ali što ceš kvara mora biti. Kola ce popraviti Joja. Kako nebi znao te sitnice kad zna srezivati sjekove kuca. Samo , jadna ja , nema u njemu one prave muškosti koju je nekad imao.Ali štocemo – svako vreme nosi svoje breme. Jel tako ?- sestro moja. Ma sve je to ljepo mila moja al kad uvece ležemo u krevet ne prodje zeru vremena a Joja vec krci – a ja jadna nemožem dugo zaspati i cesto se trzam i budim. Znaš mila moja voljela bi da me on negda pomazi. Ma da Bojo , golubce moja , a onaj moj Coja kad ležemo neda mi mira po sat vremena – i to prevrši svaku mjeru –al da znaš ja iza toga zaspim blaženim snom i spavam kao zaklana. Strožak mi je još dobar , samo moram promjeniti perušnu – moram radi Coje. Nekidan mi je kupio štumpe u Vojnicu. Eto , to vam je taj divan izmedju Dare i Boje.
B.- Mico Peric iz Kljucara je , zaista , slika pravog Kordunaša : visok blizo dva metra , atletske gradje – kako se kaže : ko od brda odvaljen , crven u licu – sa dva smedja brka : velika kao dvije peruške. Ima krupan glas , i plave slovenske oci. Mico je bio : baraba i meraklija : volio je popiti , i dosta je pio – ali ga niko nikada nije vidio pjana . Mogao je , divane ljudi , pojesti metar jegera.
Tako , jednom zgodom , pije on u hotelu u Vojnicu. Razveselio se , jer mu se rodio unuk. Kako je ime unuku , pitaju ljudi? Ma , kako ono , cekajte ljudi da se sjetim. Ime mu je šparet – da šparet , odgovara Mico. To još njesmo culi : da je neko naš nadjenuo takvo ime , vicu oni oko njega. Ta znate kako ono piše na ovim našim šparetima....kako ono...pita Mico ? Neko viknu : Goran. E , tako , tako : Goran –rece Mico. Jer , to je onda bilo popularno ime i na tadašnjim šparetima.
Nižu se dani. Mico dalje ostaje u hotelu : samo malo preko noci zadrema za svojim stolom , a ujutro , cim naidju prvi posjetioci – nastavlja s njima pice i veselje. Negdje osmi dan : nadje se neko i prijavi Micu Ivici Obrovcu – tadašnjem nacelniku milicije u Vojnicu. Dodje Ivica u hotel i sjede za Micin sto. Odma ga Mico casti picem i zanimljivim divanom. Sluša to Ivica , pa ce , polako , pokušati savjetovati Micu , i veli mu : Sve je to ljepo i dobro Mico , ali brate prekardašio si svaku mjeru : vec osam dana sjediš i piješ ovdje – treba da ideš svojoj kuci , svojoj familiji i novorodjenom unuku. A Mico ce na to Ivici : Ooo , vide ti njega. O , Ivica , rvacka budalo. Ajde ti meni reci : koliko godina službuješ ovdje kod nas u Vojnicu. Pa , ovdje sam u službi evo deseta godina , odgovori Ivica. Eto vidiš , moj baco , ja tebe trpim ovdje deset godina , a ti mene nemožeš trpiti ni osam dana. Budde miran , a ne ko Panina perava – koja je izgubila devet zvona do vruštika. Ivica se zagleda u Micu , i misli što bi rekao , i konacno , dižuci se rece : Pravo imaš , cika Mico : samo ti pij i veseli se , i niko ne smije da te smeta. Ako te ko uvredi – samo javi meni. Bio je Ivica pametan cojk. Znao je on za sva Micina odlikovanja – a bilo ih je šest : najvecih u državi. Nije se , onda , smjelo dirati u takovu VELICINU ! Ode Ivica , a Mico zapjeva : Što ce pleme kad nestane mene ,
Ko ce ove milovati žene ,
Ko ce doci kuci pjevajuci.
Mala moja Micane – uz kuruze diko , janje !
G.- Znate li ono , lani , kad su uoci Svetog Ðurdja išli carojicari. Skupili se mi , momci , pa kroz : Gabrice................itd..................<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<
...pa znam, znamo ga svi. 
Knjiga ce se zvati >Krive kuce KRIVOKUCE<, ima oko 200 stranica, a teme su prave Kordunaske...>Prelo i cijanje<...>Divan za divanom-cokanj za cokanjom<...>Svuda prodji-kuci dodji<...>Ciro-vlak<...>Mudrost i mudrovanje<...>Berba kuruza-zetva psenice<...>Krive kuce Krivokuce<...>Kopa cura vinograd<...i jos mnogo, mnogo kordunaskih 'pravih' tema.
Evo samo da vidite jedan dio teme o cemu i u kom stilu pise nas 'Doktor Banja' :
____________________________________________________
DIVAN ZA DIVANOM - COKANJ ZA COKANJOM
...................>>>>>>>>>>>>>>>>>Tu se zadesili naši : Milan , Jovan , Gnjatija , i sa njima baka Maja i ja . Vani je bila velika studen – ljuta zima.U peci se culo buktanje vatre i pucketanje bukovih i grabovih drva. Baka Marta nam natocila svakom po cokanj rakije. Rado smo pili rakiju iz caša i flaša , ali najsladje smo je gustirali iz tih cokanja. Nešto mi na pamet panu konoplje, nabijanje konopalja , tkanje i naša drma , pa kažem : Ajde Majo , molim te , ispricaj nam kako tece taj proces od sijanja konopalja pa do drme. I baka poce divaniti : Konoplje se posiju , pa kad izrastu pocupaju se , i povežu u rucice. Onda se mecu kiseliti u potok. Poslje toga se izvade iz vode i osuše.Iza toga se nabijaju sa stupom i tako se dobiju vlakna. Ta vlakna se provlace kroz grebenac da se dobije povjesmo i kudjelja. Onda dolazi vreme prela , na kojima se prede predja. Ondak je dolazila priprema za tkanje. Zato su potrebni : motovila , vita , prelja , cjevi i tara sa svim svojim djelovima. Na tari se tkalo. Tkanjem se dobivala drma. Drma se upotrebljavala za plate , gace , košulje , razne krpe , peškire i još za mnogo štošta.
E dok sam vam ovo sve izdivanila malo sam se umorila , a i nešto sam marodna pa idem odmarati. Još cu vam utociti dupljak rakije , jer vidim da je dobro srcete iz tih cokanja – pa vi nastavite divaniti – vi ste mladi , a i nikud vam se ne žuri po ovoj mecavi.
Od srca se zahvališmo našoj dobroj Maji , i poželjasmo joj laku imirnu noc , a mi nastavimo sa pravim kordunaškim divanom po onoj našoj izreci : ‘’ Ceno loce vareniku’’
B.- Gnjatija , dajde mi malo te tvoje škije da smotam jednu krdžu. Sad , kad je otišla Maja , možem i ja jednu zakabuliti. Sramota me , brale , pred njom.
J.- Išli , Glišo Stojakovic – naš kovac , i Miloš Mrkonjic , poklepati mlinski kamen Mili Loncaru u Kupljensko. Ondak , u ono vreme , nije bilo prevoznih sredstava , pa se upute pješke.Od Gaceša sela do kuce Mile Loncara ima , bogami , trinajst kilometara. Uprte oni torbe sa alatom na ramena i napred. Cim su odmakli nekoliko stotina metara Glišo rece : Ajde ti Milošu polako – stislo me – ja moram ici srati. Cucne Glišo iza neke rpe kamenja , i natrpa u svoju torbu puno kamenja. Ubrzo stiže Miloša i rece : Nešto mi nije dobro , jedva idem , daj molim te , ponesi i ovu moju torbu. Miloš , ništa ne misleci , zabaci onu tešku Glišinu torbu na rame , i podjoše dalje. Nakon nekoliko stotina metara vidi Miloš da ga Glišo zajeba , pa mu rece : Joj evo me zabolje želudac , nemožem više nositi ovu tvoju torbu. Tako je Glišo nosio tešku torbu skroz do Kupljenskog , i dobro se oznojio. Kad je Glišo izvadio ono kamenje – pitaju ga oni ljudi zašto je nosio to silno kamenje. Glišo im odgovori da mu je taj kamen potreban za poklepavanje i nadoštukavanje Milinog mlinskog kamena , jer veli : vi takvog u Kupljenskom nemate.Njemu je bilo najvažnije da ga po necem zapamte.
M.- Oboljeo stari Gmitar Kosic. Dobio veliku srackavicu – nikako je zaustaviti. Starac se sav osušio , jedva diše. Sinovi , Gojko i Rade , smišljaju što bi ucinili. Skupili se , u kucu , i rodjaci pa divane. Nema ništa treba ici po doktora. Došao doktor , pregledao Gmitra , prepisao neku medicinu , i veli : Davajte mu redovito ovaj lijek i suoparnu ranu. Ništa masno. Nemasnu prežganu župu , kiselo mljeko i jaja na oko. Ja cu doci obici bolesnika za tri dana. Kad je doktor došao , za tri dana , sinovi mu kazaše da je caca umro. Gojko divani doktoru : Gospon doktore , sve smo mu davali kako ste rekli , pa cak smo pokušali i ono , kako rekošte – jaja na oko. Vukli smo mu jaja , ali nikako dovuci do ociju. Kada smo ih dovukli do pupka – caca je ispuštio dušu. Sudbina ljucka – što se može?
B.- Gonila tetka Danca ljetos goveda u Milnovo brdo.Pritisla ljetna vrucina, obadi navalili na blago , pa se krave stadoše štrkljati. Tetka Danca teško skace za njima , sva se oznojila. Veterinar Vinko i njegov pomocnik Stevo sjede u ladu velikog dudica , veselo divane i piju hladni gemišt. Uživaju! Iz zajebancije poceše štrkljati tetkine krave vicuci : štr..., štr..., uuštr..., uuštr...! Nato se goveda još više razgoropade i udare u još jaci trk. Tetka se jako naljutila – a kako i nebi ?! , pa stade vikati iz sveg glasa : Jebali sve svoje ! Što mi to radite od blaga ? Provucnice jedne – nedate mira ni jadnom blagu. Da Bog da onjemili i ogluvili.Vinko rece Stevi , zacenut od smija : picka joj materina ovo je neka zla vještica. Istina doktore , divani Stevo , tako je to kad zadirkuješ našu Kordunašicu – dobiješ pravi obrisac – tako nam i treba .
G.- Mljajlo Krivokuca – Gico – naš komšija , ostao je još davno udovac. Odluci on pod stare dane da se oženi. Dovede babu Katu iz Jerosimica. Imala je ona , onda , pedeset godina stara. Opet je Kata bacila rubac i povezala povezacu. Eto , uzeli se oni , bez svadbe i miraza. Što ceš – pusta sirotinja. Jednog cetvrtka odu oni u Vrginmost na sajam , i kupe dva praseta. Gone oni prasce , a prasci ko prasci , skacu tamo-amo , teško ih smagati da idu pravim putem. Kata nije znala za Mljajlov špicnamet – Gico. Drži ona vrecicu sa kuruzima , ide pred prascima , baca iz šake kuruze da ih lakše usmjeri u željenom pravcu i mami ih vicuci : gic..., gic..., gic...! Mljajlo se podbaca šljakom i travelja za njima. Sramota ga što Kata tako mami prasce , jer komšije koji idu sa njima sve to cuju , pa se samo kese i zgledavaju. Zato Mljajlo viknu oštro : Kato ne laprndaj svašta ...jeba ti bok mater ...i onaj koji te meni dade pod stare dane. Jadna Kata , ni kriva – ni dužna , dobi dobar obrisac. Bilo pa prošlo , i Kata rodi blizance : curicu i deckica. Nadjenuše im ljepa imena : Dušan i Dušanka. Vala Bogu , nije u ona vremena bila rijetkost da žena rodi i poslje pedeset godina starosti.
B.- Ajd u zdravlje ...kuc ...kuc...kuc...živjeli Vi meni sto godina , pa ondak nek umre ko oce !
Odem ja kod svoje bake Zece u Malobovce. Nju smo zvali Zeca zato što je imala oci izrazito zelene boje , a pravo joj je ime bilo Anica. Naši Kordunaši su voljeli skoro svakome izmjeniti ime. Tako su govorili : Seja Brankova , Seja Jankova , Seja Živkova , Baca Pavlov , Braco Nikolin – ali nikako pravo ime.
Što ceš ti , Banja , jesti – pita me baka? Oceš li da tebi baka svari žganjce? Ljubi me i pipa po rebrima. Ma , kako si mršav , i malješan si.Baš si mi maci – moraš bolje jesti. Ocu bako žganjce , kažem ja , jer njesam bio još cuo za to jelo. I dela moja baka nešto oko špareta – mješa sa onom drvenom mješajicom – sva se jadna oznojila. Ubrzo donese pun tanjer bota makaruna. U prvi ma bio sam razocaran , pa joj kažem : Pa to je makarun bako ! Baka poklade makarun sa skorupom. Pošto sam bio gladan slatko sam smazao pun tanjer bakinih žganjaca.
Tako je to bilo kod nas na Kordunu – u jednom selu su istu stvar nazivali jednim nazivom , a u drugom drukcije. U jednom žganjci , u drugom makarun , pa cak u trecem palenta , u cetvrtom kacamak. Ili , u jednom selu su drljali , a u drugom su zubili. U jednom su imali sjenik , a u drugom šajer. Sve je to bogatstvo našeg kordunaškog divana !
J.- Anka Mikašnovic je bila naša podvornica u školi. Pored toga posla bavila se nekim citanjem , šaptanjem , copranjem , pa i vracarenjem. Mnogi su joj vjerovali – posebno žene. Kad nekoga što zaboli zvali bi Anku da ocita svoju litaniju.Kad oboli blašce , opet su skakali po Anku. Ona je rado cinila svoje usluge – nikoga nije odbijala. Dolazila bi , ocitala , odšaptala i izjevala svoje umjece – i vele odmah se stanje popravljalo. Govorila je : Jopet cu ja doci kad god bude trebalo – samo vi meni javite. Pa kad je bila tako umješna vjerujmo joj i mi. Neka živi naša Anka ! Popijmo za njeno zdravlje i dug život. Kuc..., kuc..., živjeli !
M.- Znate li kad je naš Petar Mrkobrad – Pepic služio vojsku ? Bilo je to za vreme Kraljevine Jugoslavije. Služio je pješadiju nedje u Srbiji – mislim u Leskovcu. Dobio on dopust u februaru. Dodje na željeznièku stanicu , i javi se na šalter da ovjeri objavu i da dobije kartu za putovanje. Pita ga blagajnik : do koje stanice putuješ vojnice? Pepic , onako sav smotan kakav je uvijek bio , nikako da se sjeti imena naše željeznièke stanice – nego rece Mrkobradi , a što je ime njegovog zaselka – ali Utinje Vrela , i mena naše stanice nije bilo u njegovom mozgu. Onda onaj blagajnik , neki dobar cojk , je vidio koga ima pred sobom , pa poce da nabraja željeznièke stanice – i kad rece Vrginmost , Petar viknu : to je ! Daj mi kartu do Vrginmosta , to je blizo moje kuce. Kad je doputovao do Vrginmosta , i sišao sa vlaka – snjeg je bio velik , ali šta ce – kuci se mora. Zagladi prugom i bogami se dobro ušvica dok je prešao dvanajst kilometara , koliko ima od Vrginmosta do Utinje Vrela. Davno su rekli : teško nogama pod ludom glavom.
J.- Naša se komšinica Petra uvijek pravila malo subenasta i tako se ponašala , ali je ona ustvari bila jako promocudna i mogla je mnoge komšinice nadmudriti. Kru u njenoj kuci nikada nije dobro izišao – bio je tvrd i dvekovan , pa su se žene potprdjivale sa njom i divanile : Petra kuva kru sa gujscom. To je ona cula i smijuci se tim tracevima odgovarala bi : pa kud bi ja sa svojom gujscom – kome bi je ostavila , kad se i onaj moj kutralo slabo oko nje šmuca. Znam ja bolje ukuvati kru od svake odnji , ali samo kad ja ocu i kad imam dobre nacve. One stare bile su odlicne , ali ih grunu brnjicom ova naša kezmica pa se razbiše. Ko ih šiša , njesu one pametnije od Petre – petim ja dosta toga. Znam ja ispeci i dobru bazlamacu i povcu kad mi Maja rodjakova donese sira i kiselog mljeka u rukatki. Bice varenike i kod nas. Naša šarava je otelila ljepog mošu. Cekam da moj Rade okrci onu andrljevinu sa drvljenika , pa da mi isklavura prave grabovine da mogu naložiti pravu vatru. A , treba mi i novi lopar da mogu ljepo ugurati kru u pekanu. Sve bi to bilo dobro da me ne boli glavurda – ma , nemam pravog svitka , pa me nažuljao škap noseci vodu. Eto , vidite da je Petra vredna i pametna žena.
G.- Marko Breberina , naš komšija iz Gaceša sela , bio je starac natprosjecne visine , ali što je najbitnije , imao je pravo gospodsko ponašanje i gospodsko držanje. Govorio je tiho.Nikad se sa nikim nije prerijecio. Svi su rado slušali Marka kad je divanio svoje doživljaje iz Amerike , gdje je radio u rudniku preko dvadeset godina. Ljudi su mislili da je taj njegov boravak u Americi utjecao na nacin njegovog ophodjenja , govora i gospodskog držanja. Ali , nije to to. On je rodjen takav. To je nasljedstvo , to se radja sa covjekom – nemože se to nauciti. Imao je Marko ženu Ješu. Jednom zgodom ona ga upita: O , Marko , da li kamen raste? Ješo , Ješo , kaže Marko – da kamen raste kolka bi naša kuca bila? Jer imali su malu kucicu napravljenu svu od kamena. Dakle , vidi se da mu Ješa nije bila krvna rodbina.
B.- U mom ranom djetinjstvu jako su me izmucili zubi. Kad sam bio u petoj godini cuvao sam goveda u Milnovom brdu. Zaboli me jedan kutnji zub , tako jako da nisam mogao durati. Odmah se sjetim našeg seoskog zubara cika Mirka Breberine. Teško se tih vremena dolazilo do ucenog zubara – doktora. Ali i ovaj naš samouceni doktor bio je pravi majstor za vadjenje zuba. Odmah krenem k njegovoj kuci , koja je bila udaljena oko dva kilometra. Nadjem cika Mirka u avliji. Nešto je tesao od drveta. Cim me ugleda odma me upita : što tebe , Banja , donese k meni ? Jako me boli zub cika Mirko – odgovorim ja. Bio je on cojk , koji je znao baratati sa djecom , i mi ga se nismo bojali kao nekih drugih ljudi. Sjedi ti Banja na onu klupicu u ganjku i malo se odmori , rece cika Mirko . Onda zovnu svoju ženu : Baba , o Milka – ajde nadji one moje klješte i metni ih da se iskuvaju , pa da Banji izvadim ovaj njegov zubic. Ništa se ti neboj – nece te ništa boljeti , i odma ce ti biti dobro. Za desetak minuta dodje Milka noseci u loncicu prokuvane klješte. Ajde , Banja , sjedi na ovaj tronožac , a ti bako pridrži Banji glavu. Tako to , cika Mirko , polako – smireno izvrši pripreme , i rece : zini Banja – baka Milka mi pridržava glavu , i zub bi za tili cas vani – nisam osjetio nikakve boli. Imao je Mirko rodjeni talent za te stvari. Naucio je vaditi zube kad je bio u zarobljeništvu u Njemackoj za vreme Drugog svjetskog rata. Izvadio je on meni pet zuba , i nikada nije bilo nikakvih komplikacija. Svaka mu cast !
J.- Evo , kako ste vi , Banja –tvoja kuca - , dobili špicnamet Korabani. Skupio tvoj djed Simo radnike da mu nasjeku drva za zimu. Simo ostavi sjekace da rade svoj posao , a sa kolima i konjima stane pred gostionu – i tu se sa društvom , bogami , dobro narolja. U neko doba ipak se sjeti da treba ici radnicima odvesti rucak. Odveze se kuci , i baka Maja metne u kola sve što je trebalo , pa i jedan veliki lonac pun skuvanog gra i korabe. Simo krene onako pokisao od rakije i pocera konje malo oštrije. U toj vožnji razleti se po kolima ona rana – lonac se prevrne i koraba i gra se proliju po kolima i putu. Od tog vremena vas prozvaše Korabani. Tvoga djeda Simu je , tom zgodom , baka Maja dobro izudarala sa nekim štapom – tako je Simo zapamtio prokladeni gra i korabu.
G.- Bilo je mašinanje šenice u Brdu selu. Od kuce do kuce dodjošmo i do Rade Tesle – Rajana. Kod njega smo uvijek rado dolazili. Imao je dobru rakiju , dobro jelo , a bio je gostoljubiv i dobronamjeran cojk. Skupilo se dosta mašinaca – decaka i cura – ma nemaju svi što raditi. Poce mašinanje. Radi se. Svi veseli. Raspoloženje na nivou. Rajan nebi bio Rajan da nesmisli kakvu šalu. Donese on neki svoj stari šešir i pušku , i veli : Sad cemo vidjeti ko je najbolji strelac – ko najbolje gadja ? Jacu ovaj šešir postaviti gore na onu trešnju , i gadjacemo sa sto metara daljine. Ko promaši placa litru rakije , a ko pogodi dobiva odmene litru rakije. Prizva on , k sebi Ðuru Bravarovog i njemu objašnjava – da niko ne cuje - : Ti ceš puniti patrone. Samo meci barut i nabi sa novinskim papjerom . Samo kad ti budeš išao gadjati – u svoju patronu stavi olovo. Tako ce svi promašiti. Stvarno Rajan zametnu zanimljivo takmicenje. Vecina promašuje – šešir ostaje na trešnji – a litra za litrom stiže na stol. Rajan veselo vriska i vice : Puška puce – litra stiže ! Eto , tako smo se ljepo proveli kod našeg Rajana. Svaka mu cast : mali cojk – ali veliko srce !
M.- Divane Boja i Dara. Lakoj tebi moja Bojo kad je tvoj Joja pravi majstor i sve zna naciniti – što ocima vidi taj rukama uradi. Samo se nešto postarao. A onaj moj mazgov Coja samo zna dobro cokanje prazniti – zato mu nema ravna. Pravo divaniš sestro. Svedno bi ja voljela da je moj Joja mladji , pa da i manje zna. Jedva smo izmlatili gra na guvnu. Napravio Joja prave grabove mlatce , ma ni zrno nije ostalo u komunama. Samo nam je voz gra zapo za stožinu pa se tuj nešto prosulo , jer njesmo voz sapeli pauznom. Ali što ceš kvara mora biti. Kola ce popraviti Joja. Kako nebi znao te sitnice kad zna srezivati sjekove kuca. Samo , jadna ja , nema u njemu one prave muškosti koju je nekad imao.Ali štocemo – svako vreme nosi svoje breme. Jel tako ?- sestro moja. Ma sve je to ljepo mila moja al kad uvece ležemo u krevet ne prodje zeru vremena a Joja vec krci – a ja jadna nemožem dugo zaspati i cesto se trzam i budim. Znaš mila moja voljela bi da me on negda pomazi. Ma da Bojo , golubce moja , a onaj moj Coja kad ležemo neda mi mira po sat vremena – i to prevrši svaku mjeru –al da znaš ja iza toga zaspim blaženim snom i spavam kao zaklana. Strožak mi je još dobar , samo moram promjeniti perušnu – moram radi Coje. Nekidan mi je kupio štumpe u Vojnicu. Eto , to vam je taj divan izmedju Dare i Boje.
B.- Mico Peric iz Kljucara je , zaista , slika pravog Kordunaša : visok blizo dva metra , atletske gradje – kako se kaže : ko od brda odvaljen , crven u licu – sa dva smedja brka : velika kao dvije peruške. Ima krupan glas , i plave slovenske oci. Mico je bio : baraba i meraklija : volio je popiti , i dosta je pio – ali ga niko nikada nije vidio pjana . Mogao je , divane ljudi , pojesti metar jegera.
Tako , jednom zgodom , pije on u hotelu u Vojnicu. Razveselio se , jer mu se rodio unuk. Kako je ime unuku , pitaju ljudi? Ma , kako ono , cekajte ljudi da se sjetim. Ime mu je šparet – da šparet , odgovara Mico. To još njesmo culi : da je neko naš nadjenuo takvo ime , vicu oni oko njega. Ta znate kako ono piše na ovim našim šparetima....kako ono...pita Mico ? Neko viknu : Goran. E , tako , tako : Goran –rece Mico. Jer , to je onda bilo popularno ime i na tadašnjim šparetima.
Nižu se dani. Mico dalje ostaje u hotelu : samo malo preko noci zadrema za svojim stolom , a ujutro , cim naidju prvi posjetioci – nastavlja s njima pice i veselje. Negdje osmi dan : nadje se neko i prijavi Micu Ivici Obrovcu – tadašnjem nacelniku milicije u Vojnicu. Dodje Ivica u hotel i sjede za Micin sto. Odma ga Mico casti picem i zanimljivim divanom. Sluša to Ivica , pa ce , polako , pokušati savjetovati Micu , i veli mu : Sve je to ljepo i dobro Mico , ali brate prekardašio si svaku mjeru : vec osam dana sjediš i piješ ovdje – treba da ideš svojoj kuci , svojoj familiji i novorodjenom unuku. A Mico ce na to Ivici : Ooo , vide ti njega. O , Ivica , rvacka budalo. Ajde ti meni reci : koliko godina službuješ ovdje kod nas u Vojnicu. Pa , ovdje sam u službi evo deseta godina , odgovori Ivica. Eto vidiš , moj baco , ja tebe trpim ovdje deset godina , a ti mene nemožeš trpiti ni osam dana. Budde miran , a ne ko Panina perava – koja je izgubila devet zvona do vruštika. Ivica se zagleda u Micu , i misli što bi rekao , i konacno , dižuci se rece : Pravo imaš , cika Mico : samo ti pij i veseli se , i niko ne smije da te smeta. Ako te ko uvredi – samo javi meni. Bio je Ivica pametan cojk. Znao je on za sva Micina odlikovanja – a bilo ih je šest : najvecih u državi. Nije se , onda , smjelo dirati u takovu VELICINU ! Ode Ivica , a Mico zapjeva : Što ce pleme kad nestane mene ,
Ko ce ove milovati žene ,
Ko ce doci kuci pjevajuci.
Mala moja Micane – uz kuruze diko , janje !
G.- Znate li ono , lani , kad su uoci Svetog Ðurdja išli carojicari. Skupili se mi , momci , pa kroz : Gabrice................itd..................<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<
...ako ima neko sliku 'drvene kordunaske kuca sa podrumom' neka posalje...kRES, ocekujem sliku 
